Док сам срео Козари Бокину хитну помоћ са звездом мексичког сапуна

Када се разболим, колико је тешко, не узнемирава ме уобичајеним забринутостима ... Не се чак ни питам да ли ће се бактерије ширити? Да ли имам запаљење плућа? Да ли сам болестан? Хемотерапије?

Не, у том тренутку имам једну забринутост: Да ли морам и морам ићи на клинику у Козари Боки?

Осим што сам истрауматизирана због црвенокосе зубарке која нас је као мале ушуткавала док нам је немилице чупала зубе, приметила сам да су поједине кутке амбуланте још донедавно красили моји иницијали исписани пре КСНУМКС година.

Али то није болна зубна прошлост, због чега се повремено закуњем јер нисам померио "картон" на другом мјесту. Разлог је мали, клаустрофобични, вјетрови врући врући пун људи. Па, случајно смо дошли до проблема. Људи ...

Само да убрзате несретне људе који ће довести до изненадне или заразне болести овој хитној помоћи. Не за живу главу, не покушавајте да прођете кроз линију колико је једноставно нешто што треба да учините. "Треба ми само упутницу", "само налаз" или "само дознаке" довешће до невиђеног нереда и галаме коју чини живи зид времешних госпођа "са шећером и притиском" за које ми се чини да су се у потпуности преселиле у врућу чекаоницу.

Не покушавајте да оставите књигу на столу, мислећи да ће вас неко позвати по налогу. Не, то се неће десити. Никад. Бар са мојим доктором. И сада се питате шта треба учинити? Након што сте се поздравили љубазно (а пацијенти су вас поздравили безобзирним погледом на супарника који је можда болестнији), морате питати "ко је задњи"?

Онда увек, али увек проналази неку глупу шалу која ће вам рећи, али само када сазнате ко је испред вас, некако може знати ко сте.

Имам сложен систем. Рецимо, сећам се да сам испред мене у црвеним штапићима или баки који има ожиљак на глави. Задржавам их као пијану плочу и мој фокус је фокусиран само на стабла или копита. Свака шала, жалбе на високим температурама, упозоравајући да ћете се зауставити у чекаоници због слабости, неће вам помоћи. Нећете унети наредбу. Термин "хитан случај" у нашој амбуланти је сасвим другачији. Може бити само хитно ако се клањате ножем у леђима или могућу повреду колена. Све остало може и мора да чека.

А чекање има своје посебне дражи и то не зато јер траје неизмерно дуго, него зато што је то супер прилика да прислушкујеш разговоре "шећерних тлакашица" које су тамо, чини ми се, свакодневно:

- Она је једина! Није ни чудо што јој је њен муж оставио! "Бесно говори", промрмурила је дама с пенисом, јурила јој усне, а други марамус прочисти знок њеног чела и одговори:

- Не могу ни размишљати о томе! Замислите, толико деце има везе са оним што чини њен базен!

И управо када ме је занимало и питам се да ли сам познавао ту курву и покушао да се сетим ко ће имати овај базен у мом сусједству, моја радозналост је расула као сапун сапуна. Буквално, сапуни:

- Не знам, видећемо вечерас ... Предзадња је епизода, можда се и помире - рече седокосе, наслони штаку на столицу и натера ме да се осећам к'о задња будала која није препознала заплет мексичке серије.

Осим сажетака турско-мексичко-шпанских серија, чекњем на ред сазнаћете све дијагнозе пацијената у чекаоници, о школским успесима њихових унука аио њиховом пореклу. Ускоро престани да повредјујете, пролазе температуру и заборавите због чега сте дошли. Приметићете да се већ добрано смрачило и да је све некако утихнуло ... А онда ће вас онако уљуљкане тргнути отварање врата, видећете светлост и насмијешену сестру која вас позива унутра. Да ли сам на небу? Не, дошао сам код лекара у Козари Боку ...

Аутор: СЊЕЖАНА ВУЧКОВИЋ