Зашто Бернардић претвара СДП у Цоса Ностра

Већина чланова хрватских политичких странака доживљава своју организацију као породицу јер се често изражавају у јавности, мислећи да је позитивна. Али само за њих.

Но, такав злокобни поглед на политику уништава Хрватску која онда није ништа више од обичног територије који само служи за генерисање прихода и повластица таквим породицама и њеним члановима.

Зашто би породично искуство странке било нешто лоше?

Ако тренутна госоподарска и друштвена клима у Хрватској није одговор довољан сам по себи, онда се треба подсетити ко још, осим политичара, своје организације воли називати породицама. Наравно, они су криминалци. И они су најопаснији када су повезани са криминалном породицом. Од обичних банди такве је криминалне организације пуно теже разбити и уништити, а истовремено су им моћ, деструктивно деловање и паразитске потребе неупоредиво веће.

Основа њихове моћи лежи у максимима да је породица изнад свега и све. Због тога се генеришу главна правила понашања која их чувају од спољашњих утицаја и непријатеља.

Прво и најважније правило је да међусобни спорови између чланова никада нису адресирани или решени ван круга породице. Што се тиче унутрашњости, морају споља изгледати јединствено и радити у хармонији. Тајне и прљаве ране никада нису јавни. Зато се зато италијанска мафија зове наша или наша.

Ко год прекрши ово правило може очекивати само једну санкцију. Смртну. Иако наше политичке странке нису толико крваве као мафија (бар још не), могу бити прилично брутални. То је добро осећао Александер Коларић који се усудио да прекрши ово правило. Није било довољно да их СДП избаци из странке због јавне критике своје политичке породице.

Салва увреда и страствена мржња којима је та жена изложена и годинама након што се усудила на повреду тог правила једноставно је застрашујућа. А њен прогон је њен политички сличан ум. Не ривали. Међу члановима СДП-а као да је отворено такмичење ко ће је гадније увредити, теже повредити или жешће понизити. И зато многима, па и аутору овог текста, њена жеља да се у такву породицу врати делује напросто мазохистичка. Но, осим што је изузетно тврдоглава Коларић је очито, упркос свему, и поприлично оптимистична. Она верује да већина чланова СДП-а није иста.

Само су гласније. Што нас враћа на почетак проблема. Ако чују, шта раде у политичкој партији? Или немају шта да кажу или да задрже прва и главна правила било које мафијске породице. Извините, желели смо да пишемо хрватске политичке партије.

Друго правило које чува моћ свих криминалних породице је да на челу мора и може да седи само једна глава. Систем је строго хијерархијски са прецизно одређеним овлашћењима, правима и обавезама сваком члану. Савети се вођи могу давати, али одлуке се не смеју преиспитивати. Његова или њена је увек коначна и задња. Систем је то прекопиран од војске као најефикасније и најубојитије друштвене организације. Зато се они најниже рангирани чланови мафијашких породица често и називају војници што је термин који за своје чланове без функција користе иу хрватским политичким странкама. Унутар породице нико осим вође не сме самостално одлучивати. Па тако ни сам о себи. Нема оставки. Смије бити само смена и отказа што је у већини случајева опет уједно и смртна пресуда.

Узми пример Доминике Етлингера. Он је одбио да поднесе оставку као секретар СДП организације у Загребу, а да није затражио дозволу председника странке. Дакле, председник жели да забрани да се кандидује за све више функција у партији. Зато што лидер не може да га слуша само ако је оспорен. Битке за престол постоје, али се руководе рудиментарним принципом: убијати или бити дробљени. Шта је небискрвено правило у мафијским породицама, Давор Бернарди сада покушава да формално забележи статут своје породице. Извињавам се, напишемо ваше политичке партије.

Треће главно правило свако мафијашке породице је како њен члан не може бити свако. Постоје обреди иницијације и строге и темељите провере за нове чланове. Мора се у одређеном временском периоду доказивати приврженост криминалној породице не само како би се постало њеним пуноправним чланом него и како би се унутар те породице напредовало. А за напредовање је тај породични стаж углавном битнији критеријум од талента или способности. Шта је и разумљиво. Породица чине приврженост и међусобна оданост њених чланова што се доказује и показује једино протеком времена. Ту постоје изузеци који правило само потврђују јер највише несклада, неспоразума и незадовољства унутар криминалних породице настаје када неко напредује преко реда. И зато сваки такав који је прескакао степенице мора бити довољно способан и немилосрдан да гунђања и гринтања брзо угуши, а склад унутар породице брзо поврати. И то свим средствима.

Иако у принципу члан хрватских политичких партија може постати свако, то у пракси није случај. Она не постаје члан аутоматски када се региструје за унос, али само након одобрења једног од странака. Обично су најниже локалне локалне организације које имају максималну дискрецију да одлуче да ли ће или не добити чланство. Баш као и мафијске организације. Жалбе на њиховом одбијању су дозвољене, али се обично одбијају.

У мафијашким организацијама су правила примања и напредовања нових чланова ипак јасније постављена него у хрватским политичким странкама. А сада би Давор Бернарди желео да се промени. Представите се и мало више. Како се не би више прескакали они коју су годинама марљиво лепили страначке плакате и стрпљиво се смрзавали на страначким штандовима. Па нису они годинама доказивали своју приврженост и оданост странци па да, на пример, министар финансија или правосуђа уместо њих постане неко ко се за то време доказивао једино у економији или праву.

Према новим изменама статута СДП-а које предлаже Давор Бернардић више ни нобеловац неће моћи постати председник месне организације СДП-а Шпичковини Доње ако пре тога по свом селу барем две године није лепио по бандерама слике страначких шефова.

У овом тексту помињамо само СДП и СДП, мада су правила рада и понашања мафије на снази у свим политичким партијама. Можда више присутан и више истакнут у ХДЗ-у, а посебно у ХНС-у.

Али, помињамо СДП јер постоји дебата у странци која ће им постати још сличнији него што су до сада били.

Покушавамо да отворимо ум да разговарамо са заговорницима увођења ових нових правила у СДП да видимо позитивну страну коју те промене доносе. Али, само смо чули за аргументе зашто су таква правила боља за СДП. Не за идеје или политике које заговара СДП (или се боље заговара) него за СДП као организацију. И ови аргументи имали би смисла ако је СДП била сврха сама по себи, а користи његових чланова био је једини циљ политичке акције.

Али политичке партије треба да буду нешто друго. Они би требали бити форум за постављање идеја и политика за појединце који желе боље промијенити цело друштво. Политичке партије треба да буду платформа за лакше деловање појединаца са истим или сличним идеалима. Да би били ефикаснији, они морају бити отворенији, чак ни затворенији него што су били. Према новим људима и идејама, стране би требало да буду пропустљиве како би се убрзале и олакшале промјене и нове политике. Ово може ослабити њихову организацију, али ојачати њихове политике.

Бернардић, нажалост, све више показује како му до ниједне политике, идеје или идеала није стало као што му је стало до своје партије и своје челне позиције у њој. За њега и СДП је важно.

А Хрватска је на болан и тежак начин научила како оно што је добро за политичке странке и њене вође, обично није добро за њу и за њене грађане (осим ако нису чланови неке партије). Пошто ниједна земља и њени грађани нису добри према мафији и њеним члановима.

Бернардић жели увођењем нових правила довршити трансформацију СДП-а из политичке странке у политичку породицу. Што значи да они који нису чланови ни његове ни других политичких породице у Хрватској могу од будућности само једну ствар очекивати: пред вратима својих домова и фирми нове насилнике са бејзбол палицама.

Пардон, желели бисмо да упишемо званичнике са страначким сертификатима и порезним инспекторима.

Да би мафија добро живела, неко мора да плати. Оно што је наш просперитет само од остатка новца.

Пардон, желели бисмо да напишемо како политичари успевају само на порезима.

Запамтите сваки пут када вам неко говори о политичкој партији као о породици.

И како њихове "породичне ствари" вам нису важне.

Њихове унутрашње партије су наш потрошени новац и украдена будућност.