Лако је живети

Била је то трагедија која је могла само да нађе прави осећај у мени кад бих могао да размислим о томе. У раном детињству било је немогуће разумјети и разумјети. Само у зрелим мушким годинама схватио сам да је одлазак човјека који је схватио да је све готово и да је нада нестала.

Та прегнантност збивања, суженост на мали простор људске судбине до те ме је мере узбудила да ми се чини да читав мој посао и све оно што сам ја знао и осећао о трагедији - све се то пробудило у мени на један нови начин.
Изненада ми се чинило да сам целог живота, да је то била само потреба да се каже моја трагедија.

Овим реченицама, човек кога је отац убио током Другог светског рата осећа трагедију која је трајно означила њега и његов живот. Многи осећају осећај и данас, иако је човјек који је био у рату који је завршио прије КСНУМКС-а био дечак који је још жив.
Али све док је рат пролазио, било је као да се непрекидно обнавља и чини се да нас све време враћа. Или се вратимо њему из неког необјашњивог мазохизма.
Дакле, Загреб се вратио у облику друге расправе о именовању трга. Овог пута име Енвера Чолаковића је контроверзно.

Вилим Матула је покренуо моралну дилему и противљење предлогу да се трг назове човеком који је уједно био културни припадник НДХ у Мађарској. Чињеница да је Чолаковић, аи било ко други, обављао било какву функцију у време НДХ ма шта год на тој дужности, аи касније и пре радио у животу, за Матулова и Нову левицу довољна је да такве особе од такве части заувек денунцира.
У одбрану свог оца устао је Есад Чолаковић истакнувши да ни комунисти нису осудили његова оца нити у њему видели усташу као што то виде њихови данашњи идеолошки сљедници.
Слепи на било какве нијансе, за Матулова и истомишљенике сви који се за време НДХ нису одметнули у шуму и партизане били су усташе или усташки симпатизери. Криминалци, не људи. За њих је црвена ствар.
Искључивост и потреба да се идеолошке противнике и мете дехуманизира те потпуно и трајно друштвено уклони расте нажалост подједнако и на десном и на левом полу нашег посвађаног друштва пуно је већи проблем од тога како ће нам се каква улица звати.
Дечак са почетка текста имао је ширину коју нико данас не тврди да штити и жртвује свог оца.
Такође је имао романтичну жељу за осветом, и био је дочекан када је свједочио на суђењу једном од починилаца с мајком након рата.
Није знао шта је са супругом и покушавао је да предсједника суда прочита њену судбину. Био сам још дете, али то ме је људски узбудило: зар је могуће да у једној животињи, дословце у једној животињи, а он је тако и изгледао са једним огромним вратом, постоје и нека људска осећања. Гледао сам га, пратио сам његове реакције. Видео је страшну борбу на лицу.
Имао је неку врсту дјаволске душе.
Борио се да сазна шта је са његовом супругом. На том суђењу нисам био осуђен мржњом. Био сам преплављен дететовом радозналошћу за искуство човека и покушај да се разумем.
Покушао сам да схватим да ли се нешто човечанство може догодити нечему тако људском, са чиме могу да живим.
Нисам мрзио - сећао се дечака катара које је доживео, само другачији од оног који је очекивао.
Многи су тако пребрзо скочили и придружили се Матули у осуди човека о којем су знали само да је једну годину био културни аташе НДХ у Мађарској. Неки су своје осуде повукли након што су сазнали како је Чолаковић био и послератно међународно награђивани књижевник, никада осуђиван нити оптуживан ни од кога па ни од комунистичких власти и чија је породица скривала Јевреје у ратном Сарајеву због чега су га разматрали за Праведника међу народима.
Међутим, већина њих је остала конзистентна у својој осуди, као иу ставу да је неко увек био узнемирен ако је једном био усташа, а усташу је било лако постати у њиховим очима. Као комуниста или четника постаје лако у очима њиховог идеолошког ривала и људских удова.
Он је забринут због једноставности осуде о томе како се куга шири овим друштвом. Он је забринут због ове тенденције да ревитализује свакога ко се не слаже са нама или нашом маштом човека и света. Он брине много више од имена на столу.
Забринут је зато што води ка лакшој убијању.
Да дечак остаје без оца.
А кад већ расправљамо о улицама и трговима овог града, једну таблу сигурно заслужује и дечак што је видео човека у злочинцу који му је убио оца док га многи не желе видети ни у књижевнику јер је био културни аташе једно кратко, али криво време и на погрешно место.

Изет Хајдархоџић заслужио је и представе које је дао Загребу и глумце које је он одгајао за њега. Загреб га још није завршио. Али претпостављам да ће нам бити на једном месту заувек. До тада ћемо преживјети дискусије на животињама.